Hrana za bolje raspoloženje i najomiljenije jelo na svijetu

Poznato je da vas hrana može oraspoložiti, samo je nezgodno ako preterate s količinom, ako unosite više nego što je vašem organizmu potrebno, jer se tada gojite i ugrožavate svoje zdravlje (plus se i iznervirate kad primetite da ste se neplanirano ugojile, pa tako poništite ono poboljšavanje raspoloženja). Evo nekih načina da vam hrana poboljša raspoloženje, a da to ne dovede do gojenja - načine koristite onda kada vam je i inače vreme za jelo, pa neće biti nepotrebnih viškova.


Jedna dobra ideja jeste da koristite bele tanjire. Deo uživanja u hrani potiče od njenog izgleda, a on će najviše doći do izražaja na beloj podlozi. Pored toga, bela boja većinu asocira na nešto pozitivno. Verovali ili ne, oni koji jedu hranu lepog izgleda serviranu na beloj podlozi neretko imaju utisak da ta hrana tako ima bolji ukus nego kada bi bila na obojenom tanjiru i istog sastava, ali manje lepog izgleda. Ništa čudno - hrana treba da bude uživanje za sva čula; ako jedno čulo uživa, više će uživati i druga.

Jedite šarenu hranu; paleta jasnih boja će vam takođe popraviti raspoloženje. Crveno podstiče glad, pa ne bi trebalo da bude dominantna boja ako imate problema s viškom kilograma, ali žuta (malo kukuruza, recimo) će vas razvedriti, kao i biber u više boja, uz žutu će kao kontrast lepo ići ljubičasta boja plavog patlidžana (da, znamo kako to zvuči), a vizuelno će lep dodatak biti i jasna zelena boja peršuna ili listića nane.

Ako zajedno s nekim društvom jedete u restoranu, pokušajte da naručite prve. Pokazalo se da, nakon što prva osoba naruči, ostali često pokušavaju da naruče nešto drugo, i (iracionalno) budu manje zadovoljni svojim izborom.

Ove savete nećete moći uvek da primenite, ali onda kad možete, malčice lepšeg raspoloženja će vam prijati.



Čudno neko povrće


Lubenice i dinje su omiljene u ove letnje dane. Mogu se pohvaliti i izgledom i ukusom. Međutim, da li ste znali da pripadaju istoj porodici kao i tikvice, krastavci i bundeve, pa se ne ubrajaju u voće već u povrće?

Velike lubenice s čvrstim crvenim jezgrom idealne su za gašenje žeđi u vrelim danima. Ima ih duguljastih i okruglih, s debelom i tankom korom. Zavisno od sorte, kora je svetlo ili tamno zelena, ima bele pruge ili mrlje.

Dinja Charentais je najmanja, ali istovremeno i najukusnija u svojoj sorti. Nežnonarandžasti mesnati deo ploda dinje je veoma sočan, a ima ukus koji podseća na mešavinu ananasa i papaje. Da je dinja zrela pokazuje njena svetložuta kora, kao i intenzivan, karakterističan miris.

Tendral dinja se kao i medne dinje uzgaja najviše u Španiji. Ima oblik lopte za ragbi, a kora joj je zelena i glatka, s tamnozelenim mestimičnim mrljama. Bledozeleno meso joj je čvrsto i slatko.

Dinja pomorandža nastala je ukrštanjem dveju sorti, i to Hony Dew i Ogen dinje. Svetloroze do narandžasta boja ploda ima prijatan voćni aromatičan ukus. Kora joj je čvrsta i glatka kao i kod medne dinje. Nema nijednu brazdu po sebi.

Ispod glatke i jarkožute kore mednih dinja krije se veoma slatko, svetlozeleno i svetložuto meso voćke. Zreli plodovi imaju divnu aromu i ukus koji podseća na med. Služi se kao predjelo uz pršut ili dodatak raznim salatama. Naravno, i sama dinja je posebno ukusna.



Najomiljenije jelo na svetu


Krompir je vekovima unazad bio jedna od najčešće korišćenih namirnica za prehranu čovečanstva. Prema mnogobrojnim statističkim podacima, on zauzima drugo mesto u lancu ishrane na našoj planeti, odmah iza pirinča, namirnice koja se i danas najviše konsumira, a omiljeno jelo od krompira poslednjih decenija na svim kontinentima jeste - čips.

Ova poslastica, po svemu sudeći, vodi poreklo od francuskog prženog krompira, poznatog u celom svetu pod nazivom pomfrit. Francuzi su oko 1700. godine izmislili ovo jelo koje se lako i brzo pripremalo a ukusom je lako osvojilo stanovnike te zemlje. Ovaj specijalitet u Ameriku je doneo američki ambasador u Francuskoj - Tomas Džeferson.

U leto 1853. godine Indijanac Džordž Kram radio je u restoranu "Moon lake lodge" u Saratoga Springsu, gde su pripremali pomfrit na francuski način. To je u stvari bio veoma tanko isečen krompir koji je pržen u vrelom ulju dok ne dobije zlatnožutu koricu. Posle pritužbe jednog gosta da je pomfrit u pomenutom restoranu previše tanak i da ne liči na francuski, Kram je došao na ideju da napravi drugačiji pomfrit - providan poput lista papira, znatno tamnije boje i hrskav. Ovaj proizvod oduševio je gosta koji se žalio, ali i sve ostale prisutne u restoranu, i od tog dana na meniju se našao i specijalitet kuće - krompir čips.

Vrlo brzo posle ovog otkrića, zaposleni u restoranu počeli su da prodaju čips i s nogu - u kesicama, reš pečen i dobro posoljen. Kram je postigao veliki uspeh uz pomoć svog izuma i posle nekog vremena otvorio svoj restoran.

Sve do 1920. godine krompir je ljušten i sečen ručno, a tada je konstruisana i prva mašina za ljuštenje ove namirnice. Dvadesetih godina prošlog veka Amerikanac Herman Lej, putujući trgovac koji je obilazio gradove na jugu Amerike, naučio je mnogobrojne vlasnike restorana od Atlante do Tenesija kako da prave čips, koji je vrlo brzo osvojio američko tržište. Lejov čips zvanično je postao nacionalni brend 1961. godine, a neposredno posle toga Herman Lej je osnovao kompaniju za proizvodnju čipsa.

U godinama koje su usledile čips je postao omiljeni proizvod na svim kontinentima. Proizvodi se fabrički i može se kupiti u gotovo svim prodavnicama širom naše planete, a pristupačan







Čiji je đevrek - turski ili grčki?

Historijski rivali - Turska i Grčka - koji se spore oko mnogih političkih pitanja, sada su otvorili još jedan front neslaganja: čiji je đevrek, pecivo koje se vekovima priprema i u jednoj i u drugoj zemlji.

Istanbulska komora prodavaca đevreka (simita) traži da se taj proizvod zaštiti kao turski, pošto Grci tvrde da je to pecivo njihovo, poznato pod nazivom kouluri.
Povod za najnoviji spor otvorio je atinski list "Elefteros tipos", koji je pokušao da dokaže da je đevrek još od pre Krista bio popularan i u Solunu i u Istanbulu. Prema tome, to je vizantijski proizvod, ali ni u kom slučaju nije turski.

U Grčkoj to pecivo nazivaju "solunski kouluri".
U Istanbulu su te tvrdnje dočekali na nož.

"Đevrek (simit) je simbol Istanbula. To je deo turske kulture i za bogate i za siromašne. Postoji velika razlika između turskog i grčkog đevreka u načinu kuvanja i stavljanju susama preko njega", kažu u Komori proizvođača đevreka.
Turski institut za patente najavio je da je spreman da se uključi u ovu akciju, kako bi se zaštitio đevrek, odnosno simit . Ali i u Grčkoj imaju svoje argumente gde se đevrek naziva solunski kouluri.
"Svako može da tvrdi da je đevrek njegov, ali historijski je potvrđeno da datira iz doba Vizantije i da se tada zvao kolikou", objašnjavaju u Udruženju pekara u Solunu.
Atina i Ankara ne mogu da nađu zajednički jezik ni oko mnogih političkih pitanja: rešenja kiparskog problema, kao i pomorskog i vazdušnog razgraničenja na prostorima Egejskog mora.
U poslednje vreme, i pored poboljšanja odnosa, nesporazumi se javljaju i oko druga sitnih pitanja. U Istanbulu su pre nekoliko godina oštro reagovali i kada je na jednoj priredbi u Evropskoj uniji baklava predstavljena kao tipičan dezert kiparskih Grka.Slično se desilo i oko lokuma.
Dakle, važno je "ratovati", nije bitan povod!?

forum tvorac grada

Nema komentara:

Objavi komentar