Prirodna dekorativna kozmetika


Svi sastojci prirodne dekorativne kozmetike moraju biti iz ekološki čistih područja i ekološki proizvedeni. Takva kozmetika ne sadrži talk, parabene, nartijumlauril-sulfat, propilenglikol, naftne derivate, mineralna ulja, genetski modifikovane supstance, silikone, veštačke mirise, boje i konzervanse, kao ni sirovine životinjskog porekla, osim pčelinjeg voska, za koji se zna da je sekundarni produkt.

Tekst: mr farm. Andriana Rađenović, Farmakon
Foto: Jelena Vemić, Dragana Đorović
 

 

Prvi zapisi o upotrebi dekorativne kozmetike datiraju iz drevnog Egipta, četiri hiljade godina pre nove ere. Kod Starih Egipćana mirisna ulja i šminka bili su sastavni deo lične higijene. Crvenu glinu oni su mešali sa vodom i koristili je za bojenje lica i tela. Šminkanje očiju imalo je poseban značaj. Kao osnovu za zelenu boju koristili su malahit, a za plavu ultramarin. Ugljenom su tamnili kapke i trepavice, a okside gvožđa koristili za pravljenje ruževa.

Osnovna uloga šminke najčešće se svodi na prikrivanje mana i isticanje lepog. Šminka služi i kao nosilac određenih poruka. Afrička plemena određene boje koriste da označe pripadnost plemenu, porodici ili položaj u plemenskoj hijerarhiji. Tokom srednjeg veka šminka je u Evropi bila zabranjena i smatrana je đavoljim oružjem. To je važilo samo za siromašne, dok se predstavnici visokog društva nisu odricali ulepšavanja. U viktorijansko doba ljudi su osećali gađenje prema šminki i povezivali su je s prostitutkama i glumicama. Kineskinje su pre više stotina godina tankim drvcima umočenim u gust crni kohl izvlačile savršene linije na kapcima čineći svoj pogled tajanstvenim. Šminka je odražavala statusni simbol i bila rezervisana samo za najviše slojeve.

Kroz vekove šminka menja svoj oblik i tehničke karakteristike, ali njena funkcija ostaje nepromenjena.

Prirodna kozmetika počinje da se razvija sedamdesetih godina prošlog veka. Danas je sve više u upotrebi i postaje konkurentna konvencionalnoj kozmetici bez obzira na visoku cenu. Da bi bila svrstana u prirodnu, kozmetika mora da ispunjava veliki broj propisa i poseduje neki od sertifikata kao što su EKOCERT – sistem kontrole i sertifikacije organske proizvodnje bez upotrebe hemikalija, BDIH – garancija prirodnog porekla, kvaliteta i neškodljivosti proizvoda koja se dodeljuje prema strogim kriterijumima Instituta BDIH, ili OFC – sertifikat Organic Food Chaina (Organskog prehrambenog lanca Australije), koji je priznat i u Evropi. Svi ti sertifikati imaju zajedničke kriterijume na osnovu kojih se kozmetika svrstava u prirodnu, tj. organsku.

Svi sastojci moraju biti iz ekološki čistih područja i ekološki proizvedeni. Takva kozmetika ne sadrži talk, parabene, nartijumlauril-sulfat, propilenglikol, naftne derivate, mineralna ulja, genetski modifikovane supstance, silikone, veštačke mirise, boje i konzervanse, kao ni sirovine životinjskog porekla, osim pčelinjeg voska, za koji se zna da je sekundarni produkt, ali ni sastojke dobijene nanotehnologijom. Proizvodi prirodne kozmetike ne smeju se testirati na životinjama. Sertifikati garantuju najmanje 95 odsto organskih sastojaka. Osnovni sastojci prirodne kozmetike jesu silikati, koji uglavnom služe kao podloga za pigmente. Jedan od veoma često korišćenih silikata jeste mica (lat. micelare – svetlucati). Prirodna kozmetika sadrži i bizmutoksihlorid, mineral koji proizvodima daje sjaj. Koriste se i ekstrakti različitih biljaka, najčešće kamilice, stolisne ruže, zatim ulja slatkog badema, jojobe i bojadistarskog bodija, i vitamini A, E i C kao prirodni antioksidansi. Još jedna komponenta tih proizvoda jeste pčelinji vosak. Tehnike izrade prirodne kozmetike strogo su čuvane tajne. Pakovanja su od različitih materijala, ali ne smeju biti od aluminijuma.

Prirodna dekorativna kozmetika je hipoalergijska jer ne sadrži supstance koje mogu biti iritansi. Preporučuje se za sve tipove kože. Veoma je pogodna za kožu sklonu aknama i ekcemima.

Mišljenja o upotrebi ove vrste kozmetike su oprečna. Jedni tvrde da blagotvorno deluje na kožu, dok drugi misle da je isušuje i da produbljuje bore. Pozitivna strana ove kozmetike jeste i to što sadrži cink, za koji se zna da ima UV protektivnu ulogu, koja nije velika, ali ipak postoji.
Proizvodi prirodne dekorativne kozmetike su lagane teksture, ne ostavljaju osećaj maske na licu, ali ipak dobro prikrivaju nedostatke i nisu komedogeni. Postojanih su boja, hidriraju kožu tokom celog dana i služe kao filter protiv štetnih uticaja spoljašnje sredine, a i hipoalergijski su.
Studije su pokazale da prirodna kozmetika ima blagotvorni efekat naročito na zreliju kožu zbog svoje osobine da reflektuje svetlost i na taj način smanjuje vidljivost bora i finih linija na licu.

Za masnu kožu ova kozmetika je idealan izbor zato što čiste mineralne supstance apsorbuju višak sebuma i ne zatvaraju pore, već dozvoljavaju koži da diše. Dermatolozi je preporučuju ženama s aknama i ekcemima jer minerali leče i u isto vreme hrane kožu. U nekim radovima pominje se i to da se jedino prirodna kozmetika preporučuje nakon mikroermoabrazije, hemijskog pilinga i laserskih operacija.

Prirodna dekorativna kozmetika sve je zastupljenija na tržištu i nalazi put do svojih potrošača bez obzira na prilično visoku cenu.

source: b92.net

Nema komentara:

Objavi komentar